TRI KAMENA - ČEKAJU ME

---

Prošle godine, 2008, krajem novembra, bio sam u Sokobanji, službeno i, naravno, morao sam pronaći, bar, malo vremena da obidjem draga mesta iz detinjstva. Nažalost, ne sva, nije mi se dalo, ali...
Ali, obišao sam, osim Župana i Lepterije, još i jedno, samo, meni znano mesto... gde sam kao dete pravio kolibu od pruća.
Mogao sam imati ne više od 15 godina, kad mi se rodila ta ideja: da napravim kolibu s malim sedištem i ognjištem gde bih skuvao pasulj...
Posle mnogo lutanja, biranja pogodnog mesta koje ne bi bilo na udaru - da me neko ne bi pronašao kad se, tu, sakrijem, odabrao sam to zaista skriveno mesto, na nizbrdici - to mi je bila dodatna zaštita - na Vrelu, u brdu, iznad Jezera...
Pomoću sekirčeta, snabdeo sam se granama koje su se mogle savijati i tako sam, koristeći neka odabrana stabla graba kao stubove nosače, opleo zidove svoje male kuće - jedine koju sam do sad, do sedih vlasi - uspeo da sagradim. A mila mi je, još i danas, kao da je vidim... ali...
Ostala je, samo, u mojim tajnim dečačkim snovima, snovima na javi, snovima koji mi se nikad nisu u stvarnosti ostvarili - u smislu prave, zidane kuće... Svejedno, ovu sam zavoleo...
I, stvarno, nekako sam pronašao to svoje tajno boravište kad, tamo... ničeg! Ni traga!
Samo tri kamena, na kojima sam skuvao jedan mali tanjir pasulja, s lukom, s alevom paprikom i malo soli i brašna...
Ta tri kamena, čekaju me... čekaju me, verno... da im, još jednom, bar, dodjem, vratim se... da i oni... posle bezbroj godina, osete vatru i ogreju se...na vatri... na vatri mog... na vatri mog detinjstva...

Boba Mihić