O, KRADLJIVČE, KAKAV JE TVOJ ŽIVOT?!...

KRADLJIVČE, KAKAV JE TVOJ ŽIVOT:: Priča francuskog književnika Dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2008.Žan-Mari Gustav Le Klezio:

1 Avgust 2009

Priča francuskog književnika
Dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2008.

Žan-Mari Gustav Le Klezio:

- Kako si počeo?
- Ne znam... U stvari, ne sećam se, baš, potanko. Davno je bilo. Sad živim tako... i to je to...
Rođen sam u Portugaliji, u Eriseiri, malom ribarskom mestu, blizu Lisabona. Zatim je moj otac morao da ode iz političkih razloga pa smo se, viša sila, nastanili s mojom majkom i tetkom u Francuskoj... Nikad više nisam video dedu. Bilo je to odmah posle rata, sigurno je otad i umro. Ipak, dobro ga se sećam, bio je ribar i izgledao je kao ribar, pričao mi je priče, a sad... sad, gotovo, i ne govorim portugalski...
Posle sam radio s ocem kao zidarski šegrt, a, zatim, kad je otac umro, i moja majka je morala da radi, a ja sam ušao u neko preduzeće, posao... obnova starih kuća, ma dobro je išlo... U to vreme, bio sam kao i sav ostali svet, imao sam posao, bio sam oženjen, imao sam prijatelje, nisam mislio na sutra, nisam mislio na bolest ni na moguće nesreće, mnogo sam radio bez velike zarade ali nisam znao da sam imao sreće... Posle tog sam se usavršio za elektriku, opravljao sam struju, instalirao aparate za domaćinstva, osvetljenje, radio sam priključke... i tako... To mi se dopadalo, bio je to zahvalan posao...
Eh, to je, sad, toliko daleko od mene, pitam se da li je, ikad, sve, to, bilo istina. Tako mirno, normalno, kad sam se vraćao kući uveče u sedam sati i kad sam, otvarajući vrata, osećao topao vazduh stana, čuo veselu vrisku dece, glas svoje žene... prilazila mi je i grlila me... a ja bih se, zatim, ispružio na krevetu pre večere, bio sam grogi, gledao bih na plafonu senke koje je pravio abažur. Ni na šta nisam mislio, u to vreme budućnost nije postojala, kao ni prošlost. Nisam znao da sam imao sreće...
- A sad?
- Oh, sad se sve promenilo. Ono što je strašno je što se sve to desilo odjednom, kad sam izgubio posao jer je preduzeće palo pod stečaj. Rekli su da je to bilo zbog gazde, bio je zadužen do guše, sve je bilo pod hipotekom. Onda je dasa jednog dana pobegao, izgubio se, nije nas ni obavestio, dugovao nam je plate za tri meseca, a upravo je naplatio avans za jedan bolji posao. Novine su o tom pisale, ali ga mi nikad posle nismo videli, ni njega niti novac. Tako su se svi našli bez ičeg, izgledalo je to kao velika rupa u koju smo svi upali, naglavačke. Drugi, ne znam šta je s njima bilo, nekud su otišli. Poznavali su neke ljude koji su mogli da im pomognu, da im pruže ruku...
U početku sam verovao da će sve da se sredi, da ću naći posao, ali ništa od tog. Preduzetnici zapošljavaju ljude bez porodica, strance jer tako im je lakše da ih se otarase. A za elektriku nisam imao diplomu kvalifikovanog radnika pa mi niko ne bi ni poverio neki ozbiljan posao. I tako su prošli meseci i ja još ništa nisam imao, moja žena nije mogla da radi jer je imala zdravstvenih teškoća, nismo imali para čak ni da kupimo lekove. A onda mi je jedan od prijatelja koji se upravo oženio ustupio svoj posao i išao sam da radim tri meseca u Belgiji, na visokim pećima. Bilo je teško. Naročito zato što sam morao da živim sam u hotelčiću. Nisam loše zaradio i s tim novcem sam mogao da kupim auto, kamionet "pežo", još ga imam. U to vreme sam bio uvrteo u glavu da ću, ako kupim kamionet, moći da prevozim stvari na gradilište, ili povrće na pijacu. Ali posle je bilo još teže jer više ništa nisam imao, čak sam izgubio socijalne dodatke. Trebalo je da umremo od gladi, moja žena, moja deca. Eto kako sam odlučio. U početku...
- Šta u početku?
- Rekao sam sebi da je... to, razumeš... privremeno... Samo dok ne nađem malo para, dok ne sačekam rešenje situacije. Sad je tri godine kako to traje i znam da se to više neće promeniti.
- Jesi li pokušao da odeš u neku drugu zemlju?
- Da nije moje žene, dece, možda bih mogao da odem, ne znam, u Kanadu, Australiju, bilo kud, da promenim sredinu, da promenim život...
- Znaju li oni?
- Moja deca?... Ne, ne... oni ništa ne znaju, ne može im se reći, previše su mladi, ne bi razumeli da im je otac postao lopov. U početku, nisam želeo da kažem ženi, rekao sam joj da sam, najzad, našao posao, da sam postao noćni čuvar na gradilištu... ali, ona je dobro videla, nije slepa, sve ono što sam donosio, televizore, muzičke stubove, aparate za domaćinstvo ili, one... ukrase, srebrninu i, pošto sam sve to smeštao u garažu, počela je da sumnja. Ništa nije rekla, ali sam video da nešto sumnja. Šta sam mogao da joj kažem? Šta bi ti? Dotle smo dogurali, ništa, više, nismo imali da izgubimo. Bilo je ili to ili prošenje na ulici...
- Ćutala je?
- Ništa nije rekla. Ali, jednog dana, ušla je u garažu kad sam istovarivao kola čekajući kupca. Odmah sam našao dobrog kupca. Razumeš, on je dobro zgrtao a ništa nije rizikovao. Imao je u gradu radnju s aparatima za domaćinstvo i jednu drugu radnju s antikvitetima, u okolini Pariza, mislim. Sve je to kupovao za desetinu vrednosti. Antikvitete, njih je bolje plaćao ali nije uzimao šta bilo, govorio je da roba mora biti privlačna, da nešto vredi i da je baš zbog tog rizično da je kupuje. Jednog dana, odbio mi je jedan zidni sat, stari zidni sat, zato što je, rekao je, bilo samo tri takva u celom svetu, tri ili četiri... Rizikovao bi da ga otkriju. Onda sam ja taj zidni sat dao ženi, ali se njoj nije dopao, možda ga je bacila u đubre kao starudiju, ma sigurno nekoliko dana kasnije. Možda ju je baš taj sat zaplašio...
- U redu, zapisao sam...
- E pa, tog dana, kad sam istovarivao kamionet, ona je došla, gledala me je, blago, osmehnula se, malo zatvorila oči, ali sam znao da je u dubini duše tužna i... Samo mi je rekla, dobro se sećam, pitala mi je da li je opasno...
Bilo me je stid. Rekao sam joj da nije opasno. I rekao sam joj da ode jer sam očekivao tog važnog kupca a nisam hteo da je on vidi.
- A deca?
- Ne bih želeo da naša deca saznaju, previše su mlada, ne bi razumela. Oni veruju da ja radim kao ranije...
- Šta im kažeš?
- Kažem im da radim noću, što je tačno, pa kad je to tako, moram noću i da idem... a danju, zato, mopram da spavam, što je stvarno tačno, danju spavam...
- Voliš li takav život?
- Ne, u početku ga uopšte nisam voleo, ali, sad, šta bih drugo mogao da radim? Ja sam prinuđen.
- Izlaziš li svake noći?
- Zavisi. Od mesta. Ima kvartova gde nema nikog za vreme leta, u drugima je tako za vreme zime, sve zavisi... Retko mi se desi duža pauza. Čekam. Nekad moram da pauziram, bar malo, rizik je velik... Uvek mogu da me uhvate... A kad nam zatreba novac za lekove, odeću, kuću, moram da izađem. Za kiriju, struju. Moram da se snađem. Sam. Merkam...
- Ne razumem... Merkaš?
- Čitam novine, razumeš... i kad vidim da je neko umro, neko bogat, znam da ću na dan sahrane moći da posetim njegovu kuću.
- Znači, tako, uopšteno uzevši, to ti je metod, osnovni...
- Zavisi, nema pravila. Postoje upadi koje činim samo noću, namesti se situacija kad je to u udaljenim kvartovima, tamo sam smiren, niko me ne može zapaziti, prepoznati... A, ponekad, to mogu da uradim i danju, oko jedan sat po podne. Ali, uopšte uzev, neću, to, da radim danju, čekm noć, znaš, oko tri-četiri sata, to je najbolji trenutak jer više nikog nema na ulici, čak i panduri spavaju u to vreme. Ali nikad ne ulazim u neku kuću kad u njoj ima nekog.
- Kako znaš da tamo nikog nema?
- Ma lepo, to se, odmah, vidi, jasno kao dan, naučiš se da prepoznaješ simptome. Prašina ispred vrata, opalo lišće pored saksija, novine nagomilane u poštanskim sandučičima...
- Ulaziš na vrata?
- Kad je to lako, samo izvalim bravu, ili se poslužim kalauzom. Ako to ne uspe, probam da uđem kroz prozor. Slomijem krilo, ono s jednim otvorom, pa prođem kroz prozor. Uvek stavljam rukavice da ne bih ostavljao tragove a i da se ne povredim, moram da čuvam ruke.
- A sigurnosni alarmi?
- Ako je komplikovano, batalim. Ali, uopšte uzevši, to su jednostavne stvari, vidiš ih na prvi pogled, skroziraš ih i samo treba da presečeš žice, tad su mrtvi iako je tehnika na visini.
- Šta najradije odnosiš?
- Znaš, kad uđeš, tako, u kuću koju ne poznaješ, ne znaš šta ćeš naći. Moraš brzo da radiš. To je sve. Za slučaj da neko primeti... Uzimaš ono što se dobro i bez problema prodaje: televizore, stereo-uređaje, kućne aparate, srebrninu, ukrase, da nije glomazno, slike, vaze, statue...
- I nakit?
- Ne, nakit, često, ne... Pored ostalog, kad ljudi nekud odu, odnose i nakit, kite se na putu, nose ga... Boce vina su, takođe, zanimljive, dobro se prodaju. U stvari, vlasnici ne obraćaju mnogo pažnje na svoje podrume, ne stavljaju ih pod specijalnu zaštitu, ne troše na sigurnosne brave... Zatim, treba, sve, to, natovariti, i to brzo, što pre otići. Sva sreća pa imam auto bez kog ne bih mogao da radim. Ili bi, trebalo, da pripadam nekoj bandi, da postanem pravi gangstrer, šta li?... To mi se ne bi sviđalo, verujem da oni to rade više iz zadovoljstva nego iz potrebe, žele da se obogate, traže maksimum, velike pljačke... dok ja to činim da bih preživeo, da bi moja žena i deca imali šta da jedu, odeću, da mi deca steknu obrazovanje, neko istinsko zanimanje...
Kad bih sutra našao neki posao, odmah bih prestao da kradem, ponovo bih mogao mirno da se vraćam kući, uveče, opružio bih se na krevetu pre večere, gledao bih senke na zidu, ne misleći ni na šta, ne misleći na budućnost, nemajući straha ni od čeg...
Sad imam utisak da mi je život prazan, da iza sveg ničeg nema, kao dekor. Kuće, ljudi, kola, čini mi se da je sve lažno i namešteno. Da će mi, jednog dana, reći, sve je to komedija, to nikom ne pripada...
Tako, da ne bih mislio na to, popodne, izlazim na ulicu i počinjem da hodam nasumce, hodam, hodam, hodam... po suncu i po kiši... i osećam se kao stranac... kao da sam stigao vozom, da nikog ne poznajem u gradu, nikog...
- A tvoji prijatelji?
- Kad imaš problema, kad znaju da si izgubio posao, da više nemaš para... u početku su ljubazni, ali se, posle, plaše da im ne tražiš novac, dakle...
- Dakle?
- Ne obraćaš, mnogo, pažnju... I jednog dana primetiš da više nikog ne viđaš... Zaista, kao da si bio stranac i da si sišao s voza, eto...
- Veruješ li da će jednom biti kao pre?
- Ne znam... Ponekad verujem da je sve ovo samo jedan loš trenutak, da će proći, da ću ponovo početi svoj posao u zidarstvu, u elektrici, sve što sam radio, nekad... Ali, takođe, ponekad kažem sebi da se sve ovo nikad neće završiti, nikad... jer bogati ne uvažavaju one koji su u bedi, rugaju im se, čuvaju svoje bogatstvo za sebe, zatvoreni su u svojim praznim kućama, u svojim sefovima. I da bi nešto imao, da bi imao mrvicu, treba da uđeš kod njih i da je sam uzmeš...
- Kako se osećaš kad znaš da si postao lopov?
- To me steže u grlu, satire me, i... ponekad, uveče, kad se vraćam kući u vreme večere... ima, samo, hladnih sendviča... jedem gledajući televizuju, s decom koja ne kažu ništa... Onda vidim kako me žena gleda, ni ona ne kaže ništa, ali izgleda tako umorna, oči su joj sive i tužne, i sećam se šta mi je rekla prvi put, kad me je pitala da li je opasno. A ja, rekao sam joj: ne... ali to nije bila istina, znam da će, jednog dana, biti fatalno, biti problema. Već se, tri ili četiri puta, zamalo okrenulo na loše, ludi su pucali za mnom iz puške... Obučen sam u crno, u jakni sam, imam crne rukavice i kapuljaču, zahvaljujući tom što su me promašili... ne mogu da me jasno vide u mraku... Ali jednom, znam, to, jednom... jednom... možda sutra, možda ove noći... Možda će me panduri uhvatiti i provešću godine u zatvoru... ili, možda, neću moći da trčim dovoljno brzo kad budu pucali u mene... i biču mrtav. Mrtav. Na nju mislim, na moju ženu, ne na sebe, ja ništa ne vredim, nemam značaja. Ko će misliti na njih, na ovoj Zemlji?!...
Kad sam još živeo u Eriseiri, moj ded se bavio mnom, sećam se jedne pesme koju mi je često pevušio... eto, sećam se, ne znam zašto... možda je, to, sudbina, šta li... Počinje... "O, kradljivče, kakav je tvoj život?!"

oOo

Smeštaj Privatni smeštaj Smeštaj sa bazenom Hoteli u Sokobanji Pansioni Seoski turizam Smeštaj na jezeru Cenovnik O Sokobanji O Sokobanji Istorija Istorija Prvi tragovi naselja Turski period Prvi ustanak Naredba 1837-1880 Do II svetskog rata NOB i revolucija Zdravstvo Zdravstvo Zdravstveni turizam Faktori lečenja Kupanje Inhalacija Radioaktivnost Radioaktivne vode Mineralne vode Lekovite vode Znamenite ličnosti Kako doći? Klima Oblačnost Padavine Magla Vetar Vegetacija Vremenska prognoza Odgovori Predsednika Opštine Gradski vodič Gradski vodič Izletišta Parkovi Mapa grada Crkve Autobuske linije Doček nove godine Wellness centar Restorani Akva Park Cenovnik Akva parka Podina Etno restoran STARA VODENICA Vesti Linkovi Nekretnine Kontakt