Specijalna bolnica na Ozrenu je dobila novo ruho. I inače je krug bolnice bio mala Švajcarska. Krug ceo u zelenilu i cveću. Jezerce puno ribe, bazen za kupanje pun vodom, a voda bistra, izvorska. Višak vode pravi vodopad Ripaljku.
OBIČAN ČETNIK
Još na samom početku našeg poznanstava, jedne nedelje pre podne, samo što sam sredio salu i baštu, postavio čiste stoljnjake, pepeljare i vazne sa cvećem i seo da se odmorim uz kafu i cigaretu, kada stade fića i iz njega izađe Miloš. I pravo u salu. A nije imao običaj da se javi, pogotovo ako je nešto tužan. Ovog jutra je bio. Nedeljom imamo najviše posla, ali tog momenta nije bilo nikoga. Miloš je seo do šanka, ispred sebe na sto je izvadio jednu knjižicu, veličine indeksa, držao je jednom rukom i plakao. Priđoh mu i rekoh:
- Dobro jutro, izvolite?
- Ništa, dragi prijatelju, samo da se isplačem.
Bilo mi je neprijatno, nisam znao šta da kažem i kada sam se spremao da se udaljim, on se oglasi:
- Pogledaj, dragi prijatelju!
Pruži mi knjižicu, bila je zelene boje. Onda shvatih da se radi o vojnoj knjižici, bukvici. Tutnu mi je u ruke i ja pročitah sledeće: Marinković D. Miloš, običan četnik! Pročitao sam naglas, a Miloš poče još žešće da plače. Beše mi ga žao i stadoh da ga tešim:
- Stvarno nema smisla što su vam napisali, ovi vaši, iz Žlne!
plakao je još više. Dugo sam ga tešio i na kraju će on:
- Nije reč o tome, to jesu moji drugari. Ja sam bio četnik, ali nisam bio običan. Ja sam bio četnik-muzičar!
* * *
Gradimir Conić
TRIDESETOGODIŠNJICA "OZRENA"
Specijalna bolnica na Ozrenu je dobila novo ruho. I inače je krug bolnice bio mala Švajcarska. Krug ceo u zelenilu i cveću. Jezerce puno ribe, bazen za kupanje pun vodom, a voda bistra, izvorska. Višak vode pravi vodopad Ripaljku. Klupe, ograde, ljuljaške, fontane... Sve sveže ofarbano, a staze i ispred kruga ogroman parking, asfaltirani. Osoblje je dolazilo autom do zgrade bolnice, međutim, pošto je to najsvečaniji dan za ustanovu i biće mnogo gostiju, da se ne bi pokvario utisak, direktor dr Moma Đurišić je naredio da bolnici mogu da priđu samo bolnička kola i to ako bude trebalo. Uoči proslave, moj prijatelj Miloš Marinković je poprilično bio rasejan. Dođe na posao, (radio je na telefonskoj centrali), svojim fićom i iz navike parkira ga pored ulaznog stepeništa. Direktor slučajno pogleda kroz prozor i spazi auto. Pošto nije znao čiji je, pozva Miloša na centralu i naredi mu da preko razglasa obavesti vlasnika fiće da vozilo pomeri odande. Miloš bez pogovora uključi razglas i izdiktira:
- Umoljava se vlasnik auta fića , NI 37-220, da skloni svoje vozilo ispred bolničke zgrade!
Prođe oko pola sata. Ponovo se javi direktor, vrlo ljut:
- Šta se dogovorismo, Miloše?
Dragi prijatelj ponovo apelova na vlasnika vozila ne bi li se smilovao da pomeri fiću. Onda nastade kratka stanka i ču se Miloš, preko razglasa, na celom prostoru bolničkog kruga:
- Jaooo, blesavi Miloše, pa to je tvoj fića !
Svako ko se zatekao u krugu, a poznavao Miloša, savijao se od smeha.
* * *
Gradimir Conić