LJUDEVIT:: Kada su Srbi, Hrvati i Slovenci u VII veku došlli u zemlje u kojima sada stanuju, oni nisu imali nikakvu vojnu ni državnu organizaciju. Njihova najveća i jedina organizovana jedinica u to doba bilo je pleme; oni su po plemenima vojevali i po plemenima su se selili.
Kada su Srbi, Hrvati i Slovenci u VII veku došlli u zemlje u kojima sada stanuju, oni nisu imali nikakvu vojnu ni državnu organizaciju. Njihova najveća i jedina organizovana jedinica u to doba bilo je pleme; oni su po plemenima vojevali i po plemenima su se selili.
Prve pojmove o državi ili o državnoj organizaciji dobili su Srbi, Hrvati i Slovenci od Avara, sa kojima su došli u svoju novu otadžbinu, i u čijoj su državi kao pokoren narod u prvo vreme živeli. Ali, oni su uskoro u svojoj novoj otadžbini upoznali i vizantisku državnu organizaciju, osobito onaj deo Srba i Hrvata što se spustio dolena jug i ušao u pokrajine kojima je u to doba vladala Vizantija.
Kada je Karlo Veliki 796.godine uništio avarsku državu i pokorio Avare, došli su Srbi, Hrvati i Slovenci, koji su do tog vremena bili pod Avarima, u dodir sa franačkom državom. Tako su Srbi, Hrvati i Slovenci koji su stanovalil u Srednjem Podunavlju i u Posavini i Podravini (otprilike od Istre do Erdelja) došli pod feničansku vlast. Za upravnika u tom delu osvojenih zemalja postavljen je jedan plemenski starešina, ugledan i omiljen u narodu, po imenu Ljudevit.
Franci su veoma rdjavo postupali sa pokorenim Srbima, Hrvatima i Slovencima, te je zbog toga u narodu postalo silno vrenje i ubrzo je buknuo ustanak. Na čelo ustanka i za vodju njegovog itaknut je Ljudevit.
Organizovati ustanak medju nedisciplinovanim plemenima, koja su telila svako na svoju stranu, i povesti borbu protiv silne franačke države, nije već sam sobom bio lak posao. Ali, pored toga, Ljudevit je odmah u početku ustanka imao da reši i drugo jedno veoma teško i važno političko pitanje.
U isto doba kada je Ljudevit u Posavini spremao ustanak protiv Franaka, srpska plemena na Timoku, koja su posle njihova dolaska u te krajeve bili pokorili Bugari, htela su da se oslobode bugarske okrutne vlasti. Ali, pošto nisu mogli pomišljati na to da se sami oslobode, reše Timočani da se eobrate Francima i da zatraže njihovu pomoć i zaštitu. Za Ljudevita i one koji su spremali ustanak protiv Franaka, morala je vest o ovoj nameri Timočana biti veoma neprijatna. Stoga je Ljudevit pohitao da ubedi timočane kako njima pod Francima neće biti nmišta bolje no pod Bugarima, i da oni treba da se udruže sa srpskim, hrvatskim i slovenačkim plemenima u Posavini za zajedničku borbu i protiv Franaka i protiv Bugara.
Krajem druge desetine IX veka (819.godine), pošto je iscrpao sva sredstva da osigura narodu miran život, digao je Ljudevit u srednjem Podunavlju i u Posavini ustanak protiv Franaka. Odličan organizator, on je uspeo da podigne na oružije i da okupi oko sebe srpska, hrvatska i slovenačka plemena od Timoka do Triglava, i da stvori u malome prvu srpsko-hrvatsko-slovenačku državu, kakva je posle stvorena nakon hiljadu godina.
Ali, Ljudevit nije bio samo dobar organizator nego i odličan vojnik i političar.
Čim je ustanak buknuo, poslali su franci jednu veliku vojsku protiv ustanika, ali je Ljudevit tu vojsku razbio. Pobeda, medjutim, njega nije zanela, on nije hteo da napusti teren pregovora i nadu na ostvarenje svojih težnji mirnim dogovorom. On je već i pre ustanka slao franačkom saru Ludviku, tužio se na zloupotrebe franačkih državnih organa i tražio je da se one uklone, i tek kad po njegovoj molbi i zahtevu nije ništa učinjeno, on se rešio na ustanak. Posle pobede na franačkom vojskom Ljudevit se ponovo obratio franačkom dvoru sa uslovima, pod kojima bi bio voljan da položi oružije i da opet prizna franačku vrhovnu vlast. Medjutim njegovi uslovi nisu primljeni, a na ono što su franci tražili, on nije mogao pristati, i stoga je bio primoran da nastavi nejednaku borbu protiv franačke carevine.
Uspeh Ljudevitog na bojnom polju opredelio je, medjutim, mnoga srpska, hrvatska i slovenačka plemena, koja u početku nisu uzela učešća u ustanku, da se takodje dignu na oružije i da se pridruže Ljudevitu.
U to podje na Ljudevita druga, nova franačka vojska, i sa njom, kao franački podanik, i hrvatsko-dalmatinski knez Borna. Ali, Ljudevit potuče do noge i razbije i ove vojske, i upadne u dalmatinsku Hrvatsku. Ta sjajna pobeda odjeknula je na sve strane i pokrenula je još neka, osobito slovenačka, plemena da se pridruže Ljudevitu.
Na franačkom dvoru se sada videlo da je cela ova stvar znatno ozbiljnija no što se u početku mislilo. Stoga je 820.godinesazvan sabor, koji je rešio da se na Ljudevita udari sa tri velike vojske.
Te vojske prodrle su onda, istina, dosta duboko u Ljudevitovu državu; ali, Ljudevit ni ovog puta nije bio pogodjen ni pokoren. Stoga je na sabor iduće godine rešeno da se ponovo pošalju tri velike vojske protiv Ljudevita. Ali, ni ta ponovna ekspedicija nije imala nikakvog uspeha. Naposletku bude, u leto 822.godine i po treći put poslana još veća vojska na Ljudevita.
Teške borbe i sve slabiji izgledi da će se moći održati u borbi protiv franačke carevine, oslabile su moral i otpornu snagu kod ustanika, i Ljudevit je video da nema više uz sebe ljude sa kojima je nekada pobedjivao franačku vojsku. Stoga on ovog puta i nepokuša dati otpor silnoj franačkoj vojsci, koja je bila pošla na njega sa tri strane, nego pobegne u Bosnu. Tu on ubije jednog župana, kod koga se bio sklonio, zatraži oproštaj i obeća pokornost caru Ludviku, pa se onda skloni u Hrvatsku, gde bude mučki ubijen (823.godine).
Tako je bedno završio prvi srpsko-hrvatsko-slovenački vladar.
Ljudevit je nesumnjivo bio veliki organizatorski, vojni i politički talenat, ali je, kao svi ljudi bez dovoljno kulture, bio bez sposobnosti za duži, sistematski, naporan rad. Ozbiljne teškoće i strah da neće moći odoleti velikoj opasnosti, slomile su ga, on je bez borbe napustio bojno polje i postignute rezultate, i bio je gotov da se pokori i da moli za mir i milost. Silan i snažan u prvo doba borbe, on se pokazao slab i malodušan, kada je trebalo izdržati intensivne napore.
Ljudevitova država bila je zasnovana na velikoj osnovi i širokoj koncepciji. To je istina više bio rezultat instinkta i slučaja no razuma i rezonovanja, ali je ono što je Ljudevit pokušao ipak bilo veliko delo. Njegova je država, ako se uopšte može nazvati državom, bila kratkog veka, ali se ona duboko urezala u narodnu pamet i fantaziju, i o Ljudevitovoj se borbi protiv Franaka pričalo još vekovima posle toga, dok nisu novi i važniji dogadjaji potisli iz narodne pameti i uspomenu na prvu državu Srba, Hrvata i Slovenaca.
Napisao:
Dr Stanoje Stanojević
