Legenda o žar-ptici

---

Širom majčice Rusije, careviću Ivanu nije bilo premca u hrabrosti!... Taj je, stvarno, bio hrabar, ma za legendu!...
Najbolje se snalazio u neprohodnim šumama, vešto verao po planinskim vrletima i liticama...
Za vreme nekog lova, kaže legenda, kad je priređena velika hajka, našao se, Ivan, na proplanku, udaljen od drugih lovaca-hajkača i... šta?...
Ugledao je, kraj bistrog potočića, jabukovo drvo, ali ne obično već s predivnim zlatnim jabukama!...
O, o, o!... To se ne viđa svaki dan!...
"Vidi, vidi", pomisli carević. "Šta ovo treba da znači?!"
Tad ugleda, u krošnji, visoko, pticu s perima kao od plamena.
Smesta iz tobolca izvuče strelu da je hitne iz zategnutog luka, kad... ptica slete, tačno ispred njega.
Ivan je ščepa, a ptica procvile:
- Pusti me, careviću, biću ti zahvalna do kraja života!
- Aha - nakašlja se carević.
- Uzmi jedno moje pero, mahni kad budeš u opasnosti i ja ću ti pomoći!...
Carević Ivan posluša pticu, uze jedno pero, a pticu pusti da odleti...
Malo kasnije, začu Ivan, s druge strane, neke čudne glasove. Priđe, bliže i ugleda ogromnu tvrđavu opasanu visokim zidom. Ulaz u tvrđavu, čuvala je vojska kamenih vitezova, što ga veoma začudi.
Odjednom, otvori se kapija na tvrđavi i izađe grupa predivnih devojaka pevajući. Jedna je bila toliko lepa da se carević odmah u nju zaljubi, što bi se reklo, do ušiju!
Čim ga devojka ugleda, povika:
- Beži, ovo mesto je ukleto! Sklanjaj se što pre možeš! Ako te ugleda čarobnjak Kašveja, pretvoriće te u kameni kip! Beži, beži!...
A carević se, samo, nasmeja:
- Lepa devojko, ja sam carević Ivan i ne plašim se ničeg na svetu... Kako ti je ime?
- Ja sam Carevna - odgovori devojka i brzo nestade u tvrđavi...
Za njom se teška vrata zatvoiše...
Od tog trenutka, carević je stalno mislio na svoju Carevnu, smatrao ju je svojom i nikako drukčije...
Ali pade veče i carević pokuca na debela vrata tvrđave.
U tom času, nebo se naoblači, munje sevnuše... a iz zemlje "iznikoše" dvoglavi đavoli preteći careviću!
Pojavi se i sam čarobnjak Kašvej. Čarobnjak podiže ruke, započe neku čudnu pesmu... i đavoli okružiše Ivana - koji oseti kako se polako pretvara u kameni kip!... Još malo... i... i...
Tad se Ivan seti one ptice, Žar-ptice kako ju je sad u glavi prozvao, dohvati njeno pero - i mahnu, njim... kako mu je rekla... jednom-dvaput...
Pojavi se plamena tačka na nebu, a đavoli počeše da se povlače...
Kad su ugledali Žar-pticu, đavoli pobegoše. Zemlja zadrhta i sve ih proguta! Vetar se utiša, zavlada mir... a na vedrom nebu, pojaviše se zvezde!
A šta bi s čarobnjakom Kašvejem?
Ptica dovede carevića do one zlatne jabuke i reče mu:
- Pod ovim drvetom, nalazi se besmtna duša Kašvejeva...
Ivan nađe među korenjem malo udubljenje i u njemu pačje jaje. Carević ga uze i baci uvis. Kad se to jaje našlo na zemlji, iz njega suknu dim i plameni jezici, a nad šumom se prolomi strašan krik. Čarobnjak Kašvej je bio mrtav!...
Tad se, kao na znak, srušiše i zidovi one tvrđave... a kameni vitezovi odjednom oživeše! Sve vitez do viteza, oni što su, ko zna kad, okamenjeni!...
Devojke koje su čamile u tvrđavi, pronađoše svoje momke.
A najsrećnija je bila Carevna - ona raširenih ruku pođe u zagrljaj careviću Ivanu.
Oni se zagrliše i zakleše na večnu ljubav...
A iznad njih, visoko-visoko... prhnu Žar-ptica pevajući umilnu pesmu, pesmu ljubavi i sreće...

oOo