GORE, DOLE...

---

KUALA LUMPUR. - Žena... kakva žena!... sestra iz Malezije, zahtevala je od policije da uhapsi - nikog drugog do - duha!... duha njenog brata!... Pazi, ti, molim te, šta je smislila!... Duha!... Ha-ha!...
Ona tvrdi da je njen preminuli brat stalno uznemirava oko ponoći (kako zna da je ponoć?!... Možda po noćnom kukurikanju petlova, petlovi se drže satnice!)...
A preminuo je pre nekoliko godina!
- A zašto niste ranije prijavili to uznemiravanje?! - pitala je policija.
- Pa - rekla je ona - plašila sam se...
- Duha?!
- Ma ne, nego da mi nećete verovati!
Nisu joj poverovali. Policija juri i hapsi "aveti" od krvi i mesa, a ne one od kostiju i čaršava!

oOo

BEOGRAD. - Upala dva razbojnika u poštu, na Banovom brdu i za tili čas opljačkala sef. Napunili su džakove. Ali, da li od treme ili... ne znam, već, od čeg - nisu primetili radnika obezbeđenja kako je neopaženo izašao iz pošte i "samo" okrenuo ključ - spolja!...
Skočili su kroz prozorčiće, polomili i noge i ruke, odvukli se u obližnje žbunje i tu ih je policija uhapsila - sve za 5 minuta!

oOo

PARIZ. - Eh, da imam para pa da kupim te slike... vajkao sam se kad sam pročitao vest. Koja glasi: slike Pikasa, Sezana i Derena - koje su 40 godina "čamile" u sefu - biće izložene javnoj prodaji u junu (nepismeni bi redovno dodali: mesecu!) - i to - ništa manje nego 140 "komata"!!!... Bog te maz'o... toliko!...
Eh, da imam para...
Slike su vlasništvo francuskog trgovca umetničkim delima Ambroaza Volara koje je u sef, u banci, u Parizu, sklonio njegov pomoćnik Erih Šlomović posle Volarove smrti 1939 (nepismeni bi redovno dodali: godine!)...
A u kojoj je banci bio taj sef?
Pa zar ne znate koja je banka pouzdana? To je "Sosijete ženeral". A Šlomovića su, kad se vratio u rodnu Jugoslaviju, ubili nacisti 1942; zbirka je otkrivena 1979. kad je banka dobila odobrenje da otvori sef i proda sadržinu kako bi nadoknadila dugotrajne troškove čuvanja! I, eto, sad je pristigla javna prodaja - i to baš u vreme kad ja nemam para! - pa, eto, pišem da olakšam duši... U stvari, imao bih ja, ali sam trošio na čarape, hleb i mleko i dr.
Stručnjaci procenjuju da bi slike mogle dostići cenu od "tričavih" 16,6 miliona funti!

oOo

LOS ANĐELES. - I to se dešava, bogami, dešava... tj., "lapsus pokreta šake"... Naime, "oskarovka" glumica Sandra Bulog, kad je uzimala "Zlatnu malinu" za najgoru glumu (!) i to u filmu "All About Steve", uzela je dijamantsku "malinu" umesto
jevtinog duplikata od plastike! Zovu je da vrati original!...
Šta ćeš, greške se dešavaju.
"Uzimala-davala... s kokošima spavala!"

oOo

PARIZ. - E, ovde, više bih voleo njene slike nego pisma... ali pisma, se, upravo, prodaju, javljaju "nadležni" iz Pariza - a radi se o pismima slavne i poznate Merilin Monro. Merilin Monro je u oporuci staranje o pismima poverila udovici poznatog filmskog reditelja Lija Strazberga...
U stvari, ko zna, možda ću otići da kupim bar jedno pismo, pa i kraće, ako ima, može i ceduljče jer, baš, nisam pri parama...
Znam šta je neko hteo da me pita: otkud mi pare za kartu do Pariza!... Evo odgovora: kartu, voznu, napravio bih ja, na kartončiću, pomoću boja i tuševa - kao što je to, davno-davno, učinio pokojni slikar Tapi (Malešević) - i bez problema putovao do Pariza i nazad! On pričao, na TV - a ja zapamtio!...
Da bih se uverio u njegovo majstorstvo, jednom sam išao na izložbu njegovih slika, u Beogradu, u Ulici majke Jevrosime (preko puta "Muzeja starih automobila"). Ljudi, moji, i ja sam slikar, i ja znam šta je crtež, boja, nijansa, svetlo, senka... ali Tapijeve slike - to je bilo vernije od stvarnosti!... Šta je, prema tom, bilo za njega da napravi sebi voznu kartu do Pariza, Trsta, Rima... Dok kažeš "pepeljara", gotovo!

oOo

BEOGRAD. - Vest se odnosi na Sokobanju. A ja pišem iz Beograda...
Davno-davno... kad sam bio "golo dete"... čujem od mame kako neko - malo-malo... pa provali u neku radnju, u glavnoj ulici, u Sokobanji... I nije moglo da se otkrije!... "Stvar" se ponavljala...
Šta će, pozovu stručnjaka iz Niša.
Dođe, čovek... lista-prelistava... razmišlja... razvrstava... upoređuje i zaključuje: "stvar" je jasna kao... kao... Kad god je "On" "na liniji" - desi se provala! Postavite mu zamku - uhvatićete ga bez problema!... I ode u Niš...
Da, bio je on...
Onaj koji je bio "zadužen" da čuva prodavnice, da ih čuva od lopova - sam je bio lopov!...
Lak slučaj...
A setih se, opet, davno-davno, ukraden u Jadranskom moru, bre, tanker nafte - i nikad nije pronađen!
Znate li zašto?...
Znam!...
Ja da kažem?!...
Zinite pa ću vam reći!...

oOo

NOVI SAD. - U izdanju poznate izdavačke kuće "Istočnik" Eparhije kanadske - objavljena je knjiga izvanrednih kratkih priča "Štap patrijarha Pavla". Autor je Dragan Lakićević, glavni i odgovorni urednik "Matice srpske" u Novome Sadu.
To je knjiga - nesvakidašnja - prelepa - za istoriju - koja nam približava lik i delo nedavno preminulog dragog srpskog patrijarha. Znali smo ga, i javno, i s ulice... I pisac ovih redova, jednom, iz autobusa 37, kod crkve "Sveti Đorđe", na Banovom brdu, primetio ga je i zbog njega "izleteo" iz autobusa da prisustvuje liturgiji koju je održao patrijarh Pavle. Iza njega je, dok je nosio pohabanu kožnu torbu, išao samo jedan pratilac, u mantiji, i teško ga je sustizao!
Lakićević nam približava patrijarhov lik, slikovito, s dušom i srcem. Viđali smo ga, našeg patrijarha, zaista, u tramvaju i autobusu, u jednoj ruci je držao štap, u drugoj torbu, potešku. Činilo se da će ga, onako slabog i mršavog, pretegnuti, ali nije, nikad! U torbi, pored "Svetog pisma", krsta, sveske s linijama, grafitne olovke... bila je i gumica za brisanje, ali i igla i konac, pa, čak, i ponešto alata: čekić, klešta, ekseri... da poradi i popravi što se može, tamo gde stigne!... Ali, dragi moji Srbi, pročitajte i ovo... teško je poverovati - ali je sušta istina!...
Patrijarh Pavle je u torbi nosio i sijalicu, i to s najmanje "sveća", kojom će, u konačištu, zameniti onu veće snage! Da se struja ne troši nepotrebno!...
O, o, Bože!... O, o, Pavle!... Ti si nas bio dostojan, ali mi, tebe... takvog... jedinog... darovanog... da li smo?!

oOo

PARIZ. - U već poslovičnoj nestašici para za snimanje igranih filmova - Vudi Alen - moj više nego omiljen glumac, scenarist i reditelj - otkrio je "dno na saksiji"! Odredi grad - pa o njemu snimi film!
Tako "Barselonu"! A sad će "Pariz"... mada se, još, ne zna naslov... Igraće i supruga francuskog predsednika Karla Bruni-Sarkozi... Što da ne?!
Bravo, Vudi! Vu-di... Dobru di-vu si izabrao, film će gledati ceo svet! Ja hoću, ne znam za Sarkozija...

oOo

SONGDO GRAD (Južna Koreja). - I "vrapci znaju" koliko je važna ekologija, čista životna "sredina", zdrav način življenja, stanovanja, učenja, šetanja, kupanja... sveg, onog, što život čini životom - ali podignuto na najviši nivo!
Uveliko se podiže eko-grad! Prvi ekološki grad na našoj planeti, Zemlji!
Svi ostali gradovi su zagađeni - on neće biti! Ni milimetar! Ni sekund!...
Gradnja je počela 2004. Pod parkovima biće 40 odsto površina. Imaće kanale, parkove, sportske terene, šetališta, vidikovce, izletišta, naročito igrališta za golf, imaće turbine na vetar, međunarodnu školu, bolnicu, muzej, hotele, prodavnice, kafiće, izložbene sale, mostove, dvorane za balove i bankete, sale za sastanke, seminare i kongrese, restorane, novine koje se recikliraju... soliteri će imati po 65 spratova a hoteli 6 zvezdica i 700 soba!... Staklo će biti glavni građevinski materijal. A između stakla je gas da bio se dobio efekat staklene bašte.
Završetak gradnje Songdo-Grada, predviđa se za 2015.
Dosad je uloženo preko 10 milijardi dolara a završeno preko 100 zgrada.
Ako imate 500.000 dolara, možete da kupite apartman - sa svim čudima tehnike - čak i onima koji će kod nas doći kroz 50 godina jer - žao mi je da to kažem - mi smo lenji, siromašni i naučili smo na kredite! Školarina za dete u međunarodnoj školi koštaće godišnje 25.000!
Most koji spaja ovaj eko-grad s Inčon međunarodnim aerodromom je dugačak - prEdržite se: 12,3 kilometra (da, nije greška: dvanaest kilometara i trista metara)...
A kod nas?... Kakva je praksa kod nas kad nas iznenade poplave - šta, mi, tad kažemo: gle, opet voda!... kao prošle godine!... kao pre dve godine!... kao pre tri... deset... 150 godina!...
I ništa!...
U stvari, nije, baš, ništa: čekamo sledeću godinu...

Boba Mihić

oOo