BATA NOLE

 Sokobanjska legenda! Ostaće kao uspomena. Uređivao je Banju, sadio drvorede, kopao kanale za odvod viška vode, sredio pijacu. Razgradio je mnoge plotove, jer je sa plotovima Banja podsećala na tursku kasabu. Izgradio je stadion, jedan od najlepših, tog vremena u Srbiji. Jedan je od osnivača FK OZREN, bio je sve u klubu, ostao počasni predsednik sve do smrti, a stadion danas nosi njegovo ime - "BATA NOLE".

ŠARONJA I MAGARAC

Jednom prilikom vraća se Bata Nole sa stadiona. Jova Šaronja ide, tačnije sedi, u magarećim kolicima i nežalno šiba magarca jednim prutem. Magarac od bolova poskakuje. Bata Nole zvizne da bi ga Šaronja čuo. Šaronja zaustavi magarca i sačeka Bata Noleta. Ovaj lepo priđe i reče:
- Sine, Jovanoviću, siđi. Daj mi taj prut!
Šaronja se prevari, pruži mu prut, a Bata Nole udri po njemu svom snagom. Šaronja poče da stenje.
- Ej, Bata Nole, pa to boli!
Pa, kad vide zort, poče da beži, a Bata Nole za njim.
- Kako sine, Jovanoviću, ja ne osećam da boli!
Bata Nole trči za njim, a Šaronja, kada vide da je vrag odneo šalu, dade se u sprint. Iako je, siroma, bio hrom, uspe da spasi glavu. Bata Nole baci prut i ode niz Podinu. A Šaronja dugo nije smeo da dođe po magarca.

 * * *

Gradimir Conić

    BATA NOLETOVI BISERI

Kada je otišao u penziju, imao je više vremena za druženja. Postao je i boem. Jedne zimske večeri, kada sam se spremao da zatvorim, banuše na vrata Bata Nole, Piljac, Ljuba Car i Srba, (Župan), Vidojkov zet. Pijani su bili toliko, da nisu mogli da stoje. Sedoše. Hteli su šarana, najvećeg, iz bazena. Tražili su piće. Negde su pili vlahovac. Bata Nole odbi vlahovac, nego zatraži čašu ždrepčeve krvi. Doneo sam, njima vlahovac, njemu vino. Izvadio sam šarana iz bazena i dok sam ga spremao prošlo je poprilično vremena. Iz sale se nije čula galama. Ponesem šarana, dole... Njih trojica udarili glave o glave i hrču li hrču. Ja spustim šarana, a Bata Nole me pita:
- Sine, Grace, šta je ovim mangupima?
On mešao piće, a oni pijani. Bata Nole naruči još pola litre vina, a meni pivo. Uporno smo ih budili, ali nije pomoglo.

* * *

Gradimir Conić

     BATA NOLE I PLOTOVI

Posebno poglavlje u istorijskom razvoju parkova i zelenih površina u Sokobanji bile su ograde (plotovi). U Sokobanji su od 1952. do 1955. godine porušene sve ograde, a o ovom revolucionarnom događaju Novica Milošević Bata Nole je govorio:

"Sport je moja najveća ljubav, to znaju moji Sokobanjčani, ali me više pamte po tome što sam ja rušio plotove. Zamislite, taj prekrasni sokobanjski park je bio 1952. godine ograđen plotom! U ogradi je bila i škola. Zatim su ogradom bili ukrašeni i zgrada Gradskog odbora, spomenik izginulim ratnicima i sve privatne kuće. Kada sam srušio ogradu oko parka, naišao sam na žestok otpor svih Sokobanjčana. Kako to: park bez ograde?... Međutim, ja sam bio uporan i, zahvaljujući podršci sekretara Komiteta, Voje Adamovića, počeo sam da rušim i tarabe privatnih ograda. Naravno, na najveće čuđenje i gunđanje Sokobanjčana. Gosti Sokobanje su, međutim, bili na mojoj strani. Sokobanja je tada, 1952. i 1953. godine, imala 2960 stanovnika, odnosno, oko hiljadu domova i isto toliko privatnih ograda. Srušio sam i zidanu ogradu sa tarabama i stubovima oko zgrade Sreskog odbora. Kao zamenu nudio sam zelene ograde od svih mogućih vrsta šiblja. Velikom upornošću uspeo sa da se donese odluka (i opštinska i sreska) kojom se zabranjuje podizanje zidanih ograda i taraba. A, pogledajte danas šta se radi, ponovo. Ponovo beton, gvožđe, zidovi... To je ruglo. Čemu? Valjda samo zato da bogati vlasnici kuća pokažu svoju moć. Ovaj prekrasni park na Banjici podignut je 1959. godine i to je diplomski rad inženjera šumarstva Jelisavke Savke Vorgić. Bio sam, kao direktor Napretka, u komisiji za prijem njenog diplomskog rada. Savkin muž Vujica Vorgić, takođe inženjer šumarstva, rukovodio je pošumljavanjem 12 hektara goleti na Podini. Ostavili su Vorgići zaista lepo delo Sokobanji".

* * *
Gradimir Conić