Poštovani gospodine uredniče, ne zamerite mi što ću uporediti svoju molbu s drugim molbama, ali, moja molba je od posebne vrste: ja Vas molim da je i usmeno prenesete "gradskim ocima" u slučaju da ovu molbu ne pročitaju, tj., da im promakne - molim da ljudi ne budu gladni!
Da, dobro ste pročitali, ali ne pišem Vam napamet. Ja bih prva pomogla da mogu, ali, nažalost, nisam u mogućnosti. Zato, molim nadležne da se i u Skobanji organizuje tzv., narodna kuhinja gde bi se najsiromašniji koji nemaju nikakvih prihoda i, bukvalno, gladuju, pripomogli i uzeli skroman obrok ponevši ga kući. "Sirotinjski hleb i čorba", kako bi napisao Ivo Andrić koji je i sam, često, boravio u Sokobanji.
A povod mi je sledeći, tj., hoću da objasnim kako mi je ova ideja pala na pamet... Naime, u Sokobanji, imam ujnu, suprugu mog pokojnog ujaka. Dok je on bio živ (nisu imali dece), vredno je radio (bio je rabadžija) i, koliko znam iz priča svoje pokojne majke, njegove sestre, relativno dobro su živeli. Dok sam bila mala, često sam letovala u Sokobanji i nisam primetila da su u nečem oskudevali. Čak su, uzevši povoljan kredit, sazidali i lepu kuću, na tri sprata, pa su imali lepa primanja za vreme banjske sezone. Međutim, ujak je umro pre nekoliko godina, a ujna, sama, izgleda da sad sirotuje iako ima kuću, od koje dobija neku zaradu tek posle završetka sezone. A dotle?!
Pre neki dan, zvala sam je da dođe kod nas u goste, na nekoliko dana dok ne počne glavna banjska sezona, a ona: "Ne vredi, ne mogu, em starost, em sirotinja! Nemam šta da jedem, a kamoli da putujem!"
Zapanjila sam se!
Zar ona, s kućom za izdavanje, da je u takvoj situaciji?! Šta, onda, da kažu drugi?!
Sigurno i u Sokobanji ima sirotinje, ljudi koji teško izlaze na kraj zbog skupoće u pogledu prehrambenih proizvoda ali i drugih brojnih troškova. Pa, još, ako imaju decu na školovanju, ili su stari, bolesni i sl.!
Nedavno sam u novinama pročitala reportažu o beogradskom inženjeru u godinama koji dolazi u narodnu kuhinju po obrok. Star je, izgubio je posao, vid mu je oslabio, "stisnuo je petlju" i javio se u opštinski centar za socijalno ugrožene u jednoj beogradskoj opštini.
Zamislite, inženjer, a nema sredstava za život! Tužno, jako tužno...
I, zato, molim nadležne u Sokobanji, da organizuju podelu bar jednog skromnog obroka dnevno za naše sugrađane koji nemaju bilo kakva primanja da - jednostavno - ovo pišem teška srca - ne umru od gladi!
U nadi da će moj glas i moja molba stići na pravo mesto, pozdravljam Vas. Molim Vas da me ne potpisujete, zbog ujne. Hvala.

(Adresa poznata sajtu)