Archive for the ‘Priče Sokobanjaca’ Category

Deo aforizama iz knjige “Zar ne”

Sokobanjčani ne vucite me za jezik!
Jezičar sam!

- Dok neki u Sokobanji protivzakonito grade – drugi zakonito ruše.

- Sve veći broj sokobanjskih direktora može se videti u sopstvenim baštama i voćnjacima.
Dobro je – sve ih je manje po kafanama!

- Dubrovnik i Sokobanju povezuju čvrsto prijateljstvo po ženskoj liniji.
Neka drugarice ne zamere: nema trajne čvrstine bez muževnosti!

- Sokobanjčanke su na dubrovačkoj plaži reklamirale čuveni sokobanjski sir.
Dubrovčanke su u Sokobanji, razumljivo reklamirale svoju čuvenu ribu!

- Trotoari u Paliluli idu čas levom, čas desnom stranom puta.
Logičan gradjevinski potez – tako idu i oni što izlaze iz kafane „Vardar“!

- Ljute se stanovnici ulice Nikola Tesla što je nedavno tek asvaltirana!
E, ali je medju prvima bila osvetljena, a Tesla je izmislio struju a ne asfalt!

- Nekad se u Sokobanji govorilo: nema šta nema!
Danas se zna: nema šta ne može!

- U novoj turističkoj sezoni ponovo će biti aktuelna mini moda.
Ona, po pravilu, prati maksi cene!

- Odgovorni tvrde da meštani i brojni turisti idućeg leta neće biti žedni. niko, medjutim, ne tvrdi da će biti siti!

- Sokobanjsko zdravstvo bi stajalo na zdravim nogama da u njemu nema pojedinaca sa bolesnim ambicijama!

- Ko tebe kamenom – ti njega sokobanjskim hlebom od juče!

- Lepo je što su Resničani dobili Letnju pozornicu.
Još bi bilo lepše da je selo Jezero dobilo bar zimsku ambulantu!

- Stočarstvo je naša prava šansa za budućnost –
I prošlost nam je bila ovčarska.

- Oni što još nisu prijavili svoje TV aparate –
prijavili su komšijske!

- U sokobanjskim selima trebalo bi uvesti jedanaestu božju zapovest:
Ne pali bližnjega svoga!

Gradimir M. Gajić rodjen u Novom Selu kod Sokobanje, 1938.godine. Bio je dugogodišnji i društveno politički i kulturni radnik. Pisanjem aforizama bavio se od 1974.godine. Objavljivao je, uglavnom, u emisijama radio stanica, i javno nastupao na brojnim kulturnim manifestacijama. Živeo je i radio u Sokobanji, a aforizami „Zar ne“ je njegova prva objavljena knjiga.

Њих двоје су били једна љубав у два тела. Волели су се заједно, а грешили одвојено!

   оОо

   Њихов "случај", био је оригиналан: преварила га је пре него што га је заволела!… Ради се о неком човеку и некој жени…
   Теоријски, то је сасвим немогуће, али, пракса је, то! Пред њом, падају све теорије! Чим се нешто дешава или догађа, могућно је, иначе се не би ни десило ни догодило! Шта је, друго, теорија него већ стопут проверена пракса, па написана, потписана, печат… и то је то… После од тог настане листић, гранчица, па грана науке, чак и наука! А такав "научник" постане, "редовно", и академик – и одржи "преступну" (од преступ!) беседу – и – на крају – каже: "захваљујем вам се" – СЕ – академик – а неписмен!… И буде, кад дође време, сахрањен или у Алеји пеликана или у Алеји заслужних гаврана!… Извините на малом удаљавању од почетне теме…
   Један од таквих "академика", кад неку његову глупост нисам хтео да објавим, опсовао ми мајку и претио, у ходнику, на петом спрату, "кад дођу његови" – да ће ме "кроз чунак, на Теразијама, протурити"!
   Е, сад, ја не знам: или његови још нису дошли, или су дошли па не знају његову адресу?
   Тек, ја шетам Теразијама, нигде не видим чунак. Питао сам, Теразлије, где су им чункови, а они: какви чункови, нема, више, чункова, сад је даљинско грејање!
   А због велике потражње, чујем да се припрема и трасирање нове алеје: Алеје компилатора! Ја мислим да ће њега тамо, ако и то заслужи… кад дође време, конкуренција је велика. Ако не, не гине му Алеја алеве паприке! И то је за људе… Паприка у теглу, па на полицу… И све да се смири… Знате како се рекламира оно предузеће за спаљивање: ОСИГУРАЈТЕ СЕ НА ВРЕМЕ, ПА УМРИТЕ НА МИРУ!… А за једну теглицу – макар била и препуна жучног праха, то јест паприке – увек ће се наћи толико места!

   оОо

   Паликућа нема своје куће, по том га можете препознати. Он нема љубави према кући. Стајала или горела, њему је свеједно… Друго, пронаћи ћете га, лако, ако паликућа пуши: воли да припали цигарету на вашем згаришту; пред крај, дође, да се не опрљи!… Треће, ако, у његовом друштву, кад га има повише, запитате ко, од присутних, има шибицу, понудиће, први, целу кутију: за тај дан, не треба му; а за сутрашњи хоби, купиће нову!… Четврто…
   Шта је ово?! Није ово телефонски именик!
   Извините, занео сам се…

   оОо

   Све ће доћи на ред, чак и неред!

   оОо

   Нико паметан не може да тврди да је прељуба нешто брзо и изненадно, као кад се човек саплете или оклизне. Да би се нешто сашило, претходно треба и да се скроји! А, пре шивења, постоји и фирцање! Значи, пре преваре, било је, бар, две-три пробе… да се види како одело стоји, да није тесно или прешироко, не сме да жуља… А где је пеглање, па ово, па оно…

   оОо

   Неверној жени, сви се удварају! То је зато што она видно попушта удварачима јер су јој намерно попустиле "кочнице" одбране срца. А кад нема одбране, пут до "тврђаве", сваком је отворен, слободан. Једино што свако мора да сачека свој ред. А, захваљујући њеном "родољубљу", не чека се, дуго! Мало-мало, она спусти "мост… или мостић"… зависи колика је "тврђава".
   И тако, тврђава, Тврђава Њеног Срца, стоји, а на највишој кули се мењају заставе, вију у шеснаест! Тврђава је своја – и свачија!

   оОо

   Доказ је од челика, а сумња од стакла!

   оОо

   Често је последица мајка узрока!

   оОо

   Чим изађете међу људе с упаљеним фењером, сви ће се понудити да их пронађете!…
   У реду, мало је натегнуто, али, то се, у крајњем случају, могло и претпоставити: људи су као мајмуни, воле да се истакну… Али, гле ово!…        
   Чим изађете међу људе – сви ће се разбежати!…
   Аха! Ту вас чекам! Дела, гукните, мудроње! Мућните, мало, ћупом! О каквом, ја, то бежању, трабуњам?!… Зашто ће се разбежати?!…
   Четири су могућности: под а): нико неће да га осветлите и јасно се покаже да није човек!; под б): ако је дан, а ви млатарате упаљеним фењером, мислиће да сте лудак!; под в) ако у вама препознају Диогена, наравно да ће се разбежати, помислиће да сте вампир!; под г): сви ће помислити да хоћете да неком "утрапите" фењер па да они, уместо вас, траже човека, још једног, а њима је, одавно, доста, и људи, и правде, и идеала, и истине… Још, нико, није успео да пронађе ни Човечанство, а камоли Човека, и то фењером! То су "ћорава посла"!

   оОо

   Неверну жену, не мораш да тражиш: сама ти се поверава! Прво што ће ти рећи је: брак ми ништа не ваља!… Такву једну, потенцијалну прељубницу, упознао сам у аутобусу "Ниш-експреса" за Сокобању.
   Сео сам на своје место до прозора, а онда је наишла она. Ниска, ружњикаста, с ожиљком на носу и ситним "карактерним" борама око танких усана…
   Које је ваше место, пита, уместо: где је седиште 24, њено.
   Одговорио сам јој да је њено седиште поред мене.
   Каже ми да се помакнем, њој је згодније да седи до прозора; за разлику од других жена, она више воли да је "стиснута" (израз!) а не да је свако гурка кад седи до пролаза…
   Уступио сам јој место, мени је свеједно… Не пита ме зашто путујем у Сокобању него ми каже да она иде да се купа у хладном купатилу, попустили су јој живци… Кад сам јој рекао да сам у Сокобањи живео 17 година, очи су јој засветлеле и одмах ме питала где се налази Нови стационар… Нисам био сигуран, давно сам отишао из Сокобање и… ту направих грешку: уместо да јој кажем, питајте кад сигнемо, рекох питаћемо!… у множини као да смо она и ја неки пар.
   Тог трена ми рече да јој је брак никакав – и ја увидех "шта сам појео" – и да ћу до Сокобање истрпети ко зна шта све!… Кад бих вам испричао шта ми је, све, поверила о свом мужу, помислили бисте да је луда а ја још луђи што вам то препричавам, зато нећу ни реч…
   Кад смо изашли, пошла је за мном: ја станем, она стане; ја пођем, она пође!… Најзад, унесе ми се у лице, толико близу да су нам се носеви скоро дотицали и рече: мора нешто да ме замоли, да се не љутим…              
   Свашта сам помислио, међутим…        
   Заборавила је кофер у аутобусу, ако бих јој га донео, била би ми веома  захвална…
   Где, горе или доле?…
   Па доле, рекла је: кофер а не коферче…
   Како ћу препознати кофер?…
   Лако, остао је, у прегради, само, њен…
   И одем, ја, старо спадало, по кофер… она чека на перону, пружа руку да преузме кофер… и њена рука ме опржи као усијано гвожђе!… "Било ми је драго", опраштам се, а она: а такси!…
   Шта такси?!…
   "Како да пронађем такси?"…
   Па, ено, тамо, показујем на четири таксија…
   Нећете ми веровати: морао сам да је сместим у такси, да ставим њен кофер у пртљажник, да кажем таксисти докле да вози, да јој одмахнем јер је она махала… само што ме није позвала у кола, а, већ, у собу, у кревет, сувишно је и посумњати!…
   Или јој је брак, стварно, био у кризи, или… или…
   Углавном, ја сачувах својих 75 година: можда, мало, уздрманих, али чврстих, постојаних; ни длака из брка ми није зафалила!

   оОо

   Од верне жене, не можеш побећи ни кад је вараш! Стално ти је за петама! То је зато што она зна да ти је у некој пети слаба тачка! Па хоће да те заштити!

   оОо

   Да би што пре уполовачила и умирила савест што га је преварила, учинила је, то, одмах, још једном! Било јој је лакше!

   оОо

   Верност је тешко сачувати у мраку! А још теже у кревету, па, макар, и у по бела дана! Једино јака кијавица може спречити прељубу!

   оОо

   Жене су верније зими, тад се не разголићују! Мушкарци су вернији лети, иду на пецање!

   оОо

   Где је сукња, ту су и панталоне!

   оОо

   Он је њу волео до гроба, а она њега до преудаје. И, чим се преудала, променила је слику у раму. Али, не може да га заборави, лик у раму, стално је подсећа. Премести, она, слику у кухињу. Нов муж пита зашто га је преместила из спаваће собе у кухињу. Па, било слободног места, у кухињи, па, да попуни место, чисто због симетрије. Каже му: ако хоће да га врати у собу, нек купи нов рам, а овај, стар, вратиће старом куму. Он је ћутао, плашио се и "легао на руду". Као да је знао шта га чека!

   оОо

   Неверна жена, увек неверна – неверна је и љубавнику: вара га с мужем!

   оОо

   Римљанке су натапале косу исцеђеном љубичицом и купале се у магарећем млеку с додатком меда да би им кожа била глатка и мека. Могу, лако, да замислим овакву сцену: мушкарац који жели да дође до срца оне на коју се "намерачио", доводи јој магарицу, на магарици кошница с пчелама и у руци маше китом љубичица! Све је ту: и мирис, и витамини, и купка!

   оОо

   Мудраци крију своје глупости као змија ноге! Нажалост, многа њихова глупост се тако отворено покаже кад су неопрезни: кад примају неку награду, попусте им "кочнице"! Па, тако, на пример, док гледате и слушате неког домаћег или светског великана, генија, врхунског ауторитета у својој или, чак, у неколико области, згранете се колико је неписмен, необразован, некултуран, сметен… ма, не би прошао ни малу матуру, а он академик, чак неколико академија, бре!…
   Да се задржим, само, на једној "ствари", само на једној мани, нечијој, нећу рећи чијој: један наш познат књижевник, чак, врло познат, по некима, чак, и највећи књижевник српског језика, "сејао" је запете као из шупљег кофера: како мане руком, испадну две-три… па опет… па никад краја… више је запета него слова!…
   А знате ли како је ту његову "врлину" оправдао један, такође, врло познат критичар, професор, академик, књижевник: "муцавост генија"!
   Е, сад, не очекујте од мене да "лајем", даље: то је немогуће, волим их обојицу, не дам ни трунчици да на њих падне!
   Признајем, субјективан сам, и ја сам, само, човек.

   оОо

   Многе изговорене речи, човека науче да ћути! Али је и само једна  довољна да поново проговори!

   оОо

   Као у Славковој причи…
   Дан је био обичан, на небу није било ниједног облачка…
   И баш кад су, за Музеј воштаних фигура, хтели да га направе за потомство, нестало је воска!…
   Види, незгода, изненада!…
   Зато су га љубазно замолили да повремено, колико му обавезе дозвољавају, одстоји сат-два, уживо, на постољу… Хонорар, наравно… то се под…
   И он, скромно, пристаде. (Да је знао да је Музеј запао у финансијске тешкоће, да се налазио готово пред… не би пристао… И, тако, није знао у какву ће га смицалицу увући музејски оци да би повећали гледану посетност или посетну гледаност… не знам како да се изразим, али, то је то!)…
   Да би "утуцао" време – његова иницијатива! – а мало и због додатног хонорара – држао је и говоре; био је одличан говорник: уз, само, сијасет речи, умео је да не каже ништа! Али,  ти говори, с обзиром где их је држао, били су му, некако, воштани. (Ни овде се није досетио, ни посумњао, шта му се спрема, каква славна историјска смицалица!).     
   Ма, "утешио" га је музејски психолог, онај по службеној дужности, ништа страшно: кад стигне восак, и он, сам, постаће такав, то јест воштан!… Моћи ће, задовољно да оде кући! (Из овог се види да ни психолог није буо упознат с планом "Восак", па реч "утешио" није требало да пишем  међу наводике.)…
   Време је пролазило као у роману… трећа глава… двадесет осма… тридесет прва… ст…
   Он је држао говоре, уносио се у Садашњост… пардон!… у Прошлост, Садашњост и Будућност…
   Тако ће бити и у… кад му направе лик и дело, стас и маст… у воску, у воштаној фигури…
   Да, доћи ће то време, оно увек долази…
   И екскурзије ђака ће се чудити како је верно приказан човек из њихове читанке, само што не завречи! При том… у међувремену, нешто се десило, да, пуштена је у погон она смицалица и – чича-мича!
   Ма, тако су га брзо прелии воском, да није ни… ни…
   И екскурзије ђака ће се чудити… чудити и дивити… дивити и неће се моћи начудити… таква… и толика… верност – оригиналу! Ма, верније од оригинала!…
   При том – ево, трик се открива, али, само вама – ником неће пасти на памет да је он ту, на постаменту, иако воштан – у ствари жив: воском су га, само, прелили, замазали и изглачали, жив-као-жив! Историја му ништа неће моћи замерити! О-ри-ги-нал! С патином непролазности!
   И, не, само, да је следио своје идеје, већ и свој восак! Ма, ушао је у њ!… или у њега!… како се каже?…
   И, зато, кад уђете у Музеј, нек вас не чуди што вас прати погледом – то вас, он, само, моли да следите његове идеје!

   оОо
 
   Ком на срцу није домовина, сигурно је имовина!    

   оОо

   И ђаво, понекад, поверује, само не може да дуго издржи! (Види мој роман Хотел "Јевропа").

   оОо

   Оном ко је рођен да мрзи, највећа казна је љубав!

   оОо

   Дајте ми последицу, лако ћу пронаћи узрок!

   оОо

   Између узрока и последице, стоји једно "и"!

   оОо

   Свако питање, бременито је одговором!

   оОо

   Кад љубав умре, роди се навика!

   оОо

   Њеним светом је владао Света!

   оОо

   Има запослених мушкараца који су талентовани да не траће ни слободно време: нађу љубавницу! Законита жена им је за живот, а љубавница за занимацију!

   оОо

   Ко је изузетно веран, веран је и неверству!

   оОо

   Прво је плакала што га је преварила! А онда је плакала што јој је опростио! Биле су, то, сузе различитог хемијског састава!… Ипак, оне прве, биле су мало крупније: превара је трајала дуже од његовог опроштаја!

   Боба Михић

   оОо

Друга жена има незахвалну улогу да "почисти" све оно што њена претходница није постигла. А кад се усели, следећа, и она ће бити "почишћена" као почашћена! Природно, све је то љубав, то јест Љубав! Једнострана или обострана?! Отространа или вишестрана?!

   оОо

   Старост није прелазна болест али пролази… пролази…

   оОо

   Узалуд је пазити на неверну жену, други не пазе!

   оОо

   Неки су владали народима, а робовали женама! Криве су папуче!

   оОо

   Пре него осудиш жену која те вара, провери себе: да ли би ти могао да одолиш!

   оОо

   Много пишем, још више читам, шта могу… учитељи ме тако научили а ја увек био послушан ученик!… Читам да што више сазнам, а пишем да што мање "зарђам"…
   Кад, гле!… случајно ми до руке дође текст о – ништа мање! – него о – бичевању људи!!!…
   Јесте ли се повратили од ужаса?!
   Мени је требало неколико минута!…
   О бичевању људи!!!
   Пишем, чак, с три узвичника на крају ове вести-из-несвести… Текст је из јануара ове године – 2010 – како га, раније, нисам прочитао – није ми јасно… а већ смо у јуну? Ето, десило се…
   Норвешки професор Еспен Шонинг предлаже да се за лакша кривична дела осуђени кажњавају јавним бичевањем – уместо да годинама чаме у затворским ћелијама!
   Професор? Професор!
   Предлаже? Предлаже!…
   И дигла се силна "прашина" у Норвешкој! Шта је за криминалце тежа казна – затвор или бичевање?!…
   Не знам, превише, о криминалцима, али о људима, знам, понешто. И криминалци су људи, наравно. Сећам се кад сам први пут читао о јавним  одсецањима руку, леве или десне, већ према том којом је руком лопов украо… а радило се о некој држави на Блиском истоку… и, шта… замислите, само, тај ужас – док тамо, на тргу, одсецају руке сецикесама, џепарошима, ситним и крупним лоповима, у то исто време – нови лепови краду из џепова оних који стоје и уживо гледају извршење казне!…
   Човек је и добар, и зао! Зависи шта ће претегнути, кад и колико. Узроци су многобројни: генетика, услови живота, утицаји, карактери… и сто других ствари…
   А, ево, за преступнике се предвиђа и бичевање!…
   Страшно понижавајуће, нехумано, бедно и унижено…
   И тако: ако вам, на пример, следује казна од 5 година затвора јер сте оробили пошту, повредили службеницу – судија вам – према Закону, нуди: или 5 година затвора или 100 јаких-прејаких ударац бичем по леђима или по делу тела мало нижем од леђа.
   Још пише да се казна извршава јавно, на тргу, уз присуство рођака, пријатеља, новинара и случајних  знатижељника.
   А какви ће бити ти ударци, зависи од џелата!
   И, наравно, две струје: једна је "за", друга "против"! Трећа се подразумева,  она која гледа своја посла!
   Ја сам одлучно против!
   На којој сте страни ви?!

   oOo

   Да је знао да ће је изгубити, волео би је више, много више!… Али, можда ју је, баш, зато и изгубио – што је није довољно волео!… Па шта, шта је, то, тебе брига – рећи ће, неко, можда и ви. И да не разбијам главу оним што ме се не тиче!… О, о, о!… Како, како… кад сам, управо, ја – тај!… Само сам се сакрио у треће лице! Ћутим, ту… и тугујем…

   оОо

   Много више је заљубљености од љубави. Човек се заљубљује сваки час, а воли једном! Не постоји "прва љубав" – песници, филозофи, љубавници, социолози, комуниколози су погрешили – већ само једна, једина… А на ком месту је та љубав, то се не зна, а није ни важно да се зна – памти се, само, она, Љубав (не треба рећи прва јер нема друге, треће и тако редом… нема реда!).

   оОо

   Врлина је, често, само нашминкана мана!
 
   оОо

   Пружио јој је руку док је излазила из аутобуса. Не зна зашто јој је пружио, не зна зашто ју је прихватила…
   И одвео је право у кревет!
   Аха!… већ се назире!…
   А она није могла да поверује да је "пала" на тако ситан штос.
   Али, кад је устала, није било места сумњи!

   оОо

   Испод ваших врлина, "вири" мана! Једна али "вредна". Крије се, веома добро, али воли да се, бар, мало покаже: ево ме, овде сам, и ја сам твоја… као да шапће…
   Не мрзите своје мане, ваше су као што су ваше и врлине. Само их не откривајте, већ их исправљајте, колико можете и кад стигнете јер вам врлине одузимају много времена! А требало би обратно (не: обрнуто јер обрнуто је насупрот, наопачке). У ком смислу "обратно"?… Па да их користите, њих, своје врлине – а не мане!

   оОо

   Ко не цени верност, зна се шта цени! Ако мени не верујете, процените се, сами… И, каква је ваша оцена?… Потценили сте се, то сам и претпоставио! Често се продајете испод цене! Док туђој роби обарате цену, своју зацењујете!… Хм, само се ви ценкајте, имаћете, кад, да жалите  што сте нешто продали будзашто, а купили низашто!

   оОо

   Прљавим рукама, образи се не перу. Руке постају још прљавије!

   оОо

   Кад жена плаче, сузама пере кривицу! Кад мушкарац плаче, погледајте, мало боље: видећете сукњу!

   оОо

   Има таквих лудих дана кад ником не можеш да верујеш, чак ни себи! (Гле, почео сам да пишем као неки нобеловац! Какве дубоке мисли ми се роје у глави! Можда и Камију док је издавао возачке дозволе! Нисам ни знао да сам оволико паметан!… Терам, даље… настављам мисао изван заграде.) Али, сутра је нов дан!… А, богами, и ноћ!… А, богами, и сан!… Ако нигде, у сну ћеш се најлакше убедити… У сну, можеш, све, само једно не: да сањаш како си будан!… То је, за руком, полазило, само, великом Фјодору!…
   Лежао сам у Драговићевој 15, у другој соби и сањао као гледам у Ртањ, у његов врх "Шиљак"… Уопште ми није било чудно како, затворених очију, из друге собе, док сањам… могу да видим планински врх…
   Али, сад, после многих година, јасно ми је: мој "поглед" се, тад, у мом сну, вежбао да се пробије – јер ту је, сад, зид, тврд и дебео, зид између довратка, зазидана су наша некадашња врата – а тад сам, то, видовито предвидео! Предвидео у сну!…
   Па, пођох, рано-рано, пошто сам појео мало хлеба и сира и попио воде са Загине чесме, не према Ртњу, већ узводно, дуж Моравице, према Жупану и Лептерији… надао сам се – о, Надо Небреклијевић, где си сад?!… где је твој Бата?! – да ћу их срести на путу према Сокограду… Да, Жупана и Лептерију… Пролазећи преко "Бањице"… памет ми, одједном, оде на Милицу С. и њене козе!… а сретох Глоганца!… гле!… и он беше козат!… и гости, бањски су, клекнувши на лево колено, искрививши лице, музли козје млеко себи у уста!… И пружих му леву руку јер Глоганац није имао десну!…
   Стани!… Није ти, ово, роман!… Помешао си "лончиће"!…   
   Ово кажем ја, не Глоганац. Он одавно не говори…

   оОо

   Муж вара жену, жена мужа, а децу обоје!

   оОо

   Муж без жене је не. А са женом је дом.

   оОо

   Ставио је катанац на њену верност и безбрижно отишао с кључем.
   Ништа му, то, није вредело: једном, док је спавао, направила је калауз!…
   Верност је могућно закључати, али жеље не, али жеље не… не… не…

   оОо

   Каже: "само" пет пута је преварио жену, наглашава реч "само". Зна, тачно: и с ким, и кад, и где. У ствари, шест пута, али се те не сећа, зато је и не рачуна. Сећа се, додуше, места (!), али, ње, не…
   Питам га зашто наглашава реч "само"…
   Зато што је могао много више, али, има, он, савести, уздржавао се да не претера, варао ју је само кад је, баш, морао!…
   Слушам га, он је као лик из неког сложеног романа!… Уздржавао се!… Колико је могао, није увек био јак!…         Питам га, тек, стила ради: колико је сад – слаб!…
   Е, сад сам много јачи, одговара, али немам прилику да се проверим!…
   А ја, непоправљив, додатно: а којим бројем би, рецимо, био задовољан – и смејем се, у себи – јер је моје питање и глупо и непримерено, не тиче ме се толика бездушност… Па, рецимо, десет-петнаест, каже пошто је мало размислио оном "ћупом" од главе…         
   Боже, како лако барата бројевима, како лако скаче… све по пет!… Десет-петнаест!… као да су ораси!… "Само" пет!… У ствари, како рече, шест… само је се не сећа…
   А ја, "стари судија", онај који уме да суди другима али не и себи, закључујем, "пресуђујем": благо оној шестој… незапамћеној!… што је заборављена!…

   оОо

   Од моћи до хтети, много је корака. А од хтети до моћи – само један!

   оОо

   Многи мужеви, пошто их жене преваре, постају, кудикамо, вернији!

   оОо

   Прељуба није ништа друго него проба мржње. Често успе.

   оОо

   Пронашао је човека, али је заборавио да понесе фењер!

   оОо

   Док је тражио људе, фењер му се угасио, а он се изгубио!

   оОо

   Она је била верна, веома верна – свом љубавнику!… Муж ју је сасвим погрешно проценио!

   оОо

   Волети, само, себе – ближе је!

   оОо

   У неверној жени, више је "не" него "вере". У ствари, има, мало, и вере, али, користи је други! Где се двоје неверују, трећи се узвере!

   оОо

   Смислио сам – ја, старо спадало! – маштовит трик – како да проверите да ли вам је жена верна, то јест, да ли вас вара, то јест, да ли је "зрела" за прељубу – напишите јој писмо – с белом хартијом у коверту – ако вам не пријави – ствар је јасна! Или вас вара, или је на путу да вам натакне рогове, или се посвађала с љубавником па мисли да се он, само, преварио и убацио јој празан лист!… Баш ме интересује како ћете проћи: обувени… или као "боси по трњу"! (Има и блажа могућност: "боси по роси"… Толстој је волео да по роси коси бос – видео сам, то, на једној дагеротипији).

   оОо

   Само људи с јаком савешћу, не греше… Они, са слабом, ту и тамо, "врдну". Они, чак и напишу на посетници: Име Презиме и надимак "Врдалама"… као онај Нушићев Алекса Жуњић који је имао посетницу с написаним занимањем: "Срески шпијун"!… Слаби, и не крију се, не би ни могли, "дела", за њима, смрде! Они, само себи, миришу! Али, они су то што су, и не бих, више, на њих трошио своје речи… Али они с јаком савешћу, с најјачом… такви су најгори! Они што "никад не греше" јер им је савест јака-прејака! Шта, они, раде?
   Имају "трик"! Увек им успева ако се не загледате, користе га по мраку, тешко га је видети… Они, после вечере, успавају, у брачном кревету, своју савест – па оду у ноћ – да, мртви-савесни – греше!… У ноћ, често и у други град! Често и у туђи брак!… И врате се, на прстима, у кревет, те тако савесне "положаре" – пред зору, да своју савест не пробуде! А она, јадна, шта ће, спава: јака савест и има јак сан!

   оОо

   Никад не питајте жену да ли вам је верна – убацићете јој оног знатижељног и вредног "црва" у главу – негде га зову и "дорадником" – оног чије је занимање да рије – да провери!… А избацити "црва" из главе – и убацити љубавника – ништа лакше!… "Само" махнеш "репом", и он је, већ, ту!… увек спреман да помогне "јадној женској страни"…
   Мушкарци, мужеви… пазите се црвљивих јабука!… И, уопште, јабука… Једна јабука је била довољна да цело Човечанство изгуби рај! Да је била у питању крушка, можда бисмо, још, живели, горе: лизали мед и бањали се у млеку! О, ви, прародитељи, моји, не могу да вам опростим, то… Због једне јабуке!… марке "маде ин рај"!… Овде… доле… међу крв и међу зној… међу пестициде… међу магарце и зелену траву пуну крпеља… међу докторе који уместо леве секу десну ногу… међу наставнике који уместо да уче децу, силују их… и… и… међу црвљиве јабуке!… Ово је пакао, а не Земља!!!…
   А, можда, ни ја нисам ја… већ, тек, неко – који ће се родити… У далекој будућности, а, можда, чак, и после!

   Боба Михић